Stigla mi je porudžbina. U blatnjavoj kartonskoj koverti, poderanih ivica i kriva. Kao arheološka iskopina. U stomaku mi se krčkalo, jer sam znala da će tako biti. “E, moja Popustljiva”, lupih se po čelu.

Dan ranije, našla ja da idem u prodavnicu po namirnice baš kad je udarno vreme dostave (oko 13h). I odem daleko, bar 15 min. hoda mi treba da se vratim do stana. Gledam popuste na telefonu dok kopam po rafovima, ispadaju mi jabuke iz kese, a jedan deka mi pomaže da ih skupim. Žali se na unuke, ne pokazuju mu kako da koristi mobilni. Ne može da isprati moje online popuste. Ja i pored svega razmišljam kako ću da napravim letke sa popustima za starije i tako im bar malo pomognem, kad me iz misli trgne ovaj moj Huawei, kao alarm u 5 ujutru. Udari me nervoza prvo u glavu, pa u stomak, znam da sam se zeznula.
– Donosim sutra, budite bez brige – reče kurir s druge strane linije.

Ne volim kad to nije Brzi (moj verni drug kurir, ako se ne sećate iz prethodnih priča) jer se uvek plašim za sudbinu porudžbine kod ostalih. I baš me je ta misao progonila do sutradan, kad sam porudžbinu i primila.

Blatnjava istina

Blatnjava koverta od kartona. I pored oznake LOMLJIVO, vidim da se čitav paket nagnuo ukoso. Boli me u stomaku jer sad to treba da otvorim. Hoću li naći moju gramofonsku ploču? Baš bih volela da su poslali pogrešnu.

A onda iz tame izlazi ona, Phoebe Bridgers. U kostimu kostura za Halloween. Pogledam poleđinu, “Halloween” pesma stoji neokrnjena. Vraćam se mahnito na prednju stranu, kad ono ulubljenje gore. Stiskam zube. Kidam fabrički celofan, otvaram ploču. U džepiću prelepa knjižica tekstova pesama sa ilistracijama Chrisa Riddela (puštam suzu). Majko mila, pa ovo je kolekcionarski primerak! Ostalo je još samo da pustim ploču.

Gramofon s jednim zvučnikom svakako ne obećava mnogo (smara me Mica da to popravim, a za Phoebe i hocu). Phoebe je tiha, mora to na najjaČe da se pojača. Krene uvodna pesma i ja zažmurim, ali ubrzo se čuje sve isprekidano. Otvaram oči i pogledam u ploču kroz zaštitno staklo gramofona. Ona kao haljina s volanima koja se viori na vetru. Prokleti Šiti ekspres! Ispsujem se kao nikad pre. Zgrabim telefon i zovem da se izjadam ljudima iz šopa. Kažu nije prvi put da prijavljuju oštećenje.

Neće više sa šitijem sarađivati, prljavi su i ne paze.
Ali ljudi, koliki idiot treba da budeš da staviš nešto teško na oznaku lomljivo??? Iskriviš ploču tako da izgleda kao list zelene salate.
Odložim ploču nazad u drugi džep i ponovo je stavim u onu okrnjenu kovertu gotovo plačući.

Pouka

Nije do novca, nije do vremena. Samo je do toga da bi trebalo da budemo malo više ljudi. Svašta poručujemo, svašta nam dostavljaju, ali pazite na porudžbine čak i kad ne piše “lomljivo”. Nekome možda baš znači to što je unutra.

🔔 Prati #trapaviutorak za još zanimljivih priča iz sveta kupovine.